ТУРИЗАМ У РАЉАМА ОШЉАРА Савети како третирати медије и новинаре код промоције туристичких потенцијала

Oзначила је држава Србија туризам као своју развојну шансу, посећују се сајмови, странцима представља Србија као пожељна дестинација, усвојене су мере за подстицање домаћег туризма… Наша земља јесте брендирана као јефтина дестинација великих природних лепота, одличне и обилне хране и пића и сјајног ноћног провода.

Истовремено, уочено је да је рак-рана нашег туризма – саобраћајна инфраструктура, али, као проблеми се јављају и загађење неких локација, проблеми с водом и струјом у неким срединама, недостатак смештајних капацитета, мањак аутентичних сувенира, хронични мањак средстава и – хронични мањак инспирације и идеја туристичких посленика.

Јер, више се ни домаћем, а камо ли страном, госту не могу понудити програми и садржаји осмишљени и „уоброчени“ по критеријумима од пре пола века. А баш ту су негде, стичем утисак, баждарени наши туристички радници, можда не сви, али велика већина; понајпре они „у локалу“, чија се инвентивност своди на бесомучно понављање у социјализму креираних туристичких мантри, и чекање плате из општинског буџета, ако је има. Недавно чух податак за једну шумадијску општину – а тај део земље је „душу дао“ за развој туризма, пре свега винског и историјског – да ту Туристичкој организацији има 38 (тридесет осам!) запослених, који неколико година не примају плате јер је рачун у блокади, а да је највећа манифестација коју праве неки вашар домаће радиности, за локалце дакако.

Е, сад дођосмо до поенте текста: када се већ направи нека манифестација, којом ваља привући туристе, како се промовише? Без намере да (сем у „крајњој нужди“) улазим у адвертајзинг и ОСЈ (ПР) технике, иако бих и о томе имао прилично да кажем, позабавићу се само сегментом односа са новинарима. Тачније, на који начин наши туристички посленици представљају своје адуте онима који би требало да их испромовишу.

Имао сам прилике у претходном периоду да обиђем неколико туристичких манифестација у Србији, па бих, на њиховим примерима, директно показао шта није било у реду и шта не треба радити када већ тражиш „седму силу“ да те промовише. А да не будем критичар ради критике, уједно ћу дати и шта би и како требало радити.

Рецимо, Вршац, град изузетног туристичког потенцијала. Био сам тамо поводом „Грожђенбала“, и то ми није био први пут. Како је то изгледало? Минибус са малом групом новинара („нови медији“ били су ове године искључени – дакле, били смо суштински без блогера и твитераша) предводио је колега новинар, у функцији „пријатељ ТОС-а“. Тако смо кренули без икаквих уводних информација. У Вршцу нас је сачекала жена из ТООВ, која, стекао сам утисак, ту бива само да би ето неко био поред нас. Нити нам је дала какве информације, нити нас провела да упознамо оно шта би требало да промовишемо, суштински, њена улога се свела на „идите видите цркву… јао, затворена је„, „идите видите Кулу, имате тамо водича“ и „сад имате слободно време, ручак је у ХY сати„. Испада, да су новинари дошли само да се шетају и једу? Не спорим да има и таквих, али већини новинара много је важније да добију информације, што им је и посао да пренесу, а храна је ту ипак само као гест пажње домаћина, логично је ваљда да оне које си довео да раде у твоју корист, нећеш оставити гладне.

Елем, новинари не би добили од те посете ама ништа више него да су сели за рачунар и „гуглали“ (Вршачка кула, Катедрала, Манастир Месић, Капела Св.Крста, Владичански двор, Градска кућа, Црква Св.Теодора – има шта тај градић да покаже, уз „Грожђенбал“, иако су капацитети „Вршачких винограда“ девастирани), да се није појавила друга жена из ТООВ, којој ми нисмо били „посао“, већ је имала неколико сати „луфта“ па је прискочила колегиници у помоћ. И она нам, колико је имала времена, показала део вршачке туристичке понуде, уз потребна стручна објашњења. А кад већ помињем храну: локација је одлично одабрана (ресторан у подруму куће Јована Стерије Поповића), али дефинитивно, када се бирају храна, пиће и музика, ваљало би ипак одабрати нешто из „локала“. Овде је одабрана добра музика, али каква се може чути у било ком локалу било где, храна сведена на мешано роштиљ месо, а пиће… па, рекох већ да од „Вршачких винограда“ нема ништа, али ваљда постоји нека приватна винарија?

Други пример: Кикинда, и „Дани лудаје„. Кикинђани су отишли у другу крајност, с бројем представника медија (звали су их, како рекоше, 50, одазвало се око половине), али… Али су их, најпре, у поласку из Београда, увалили у „хаос“, мешајући их са туристима чију су посету организовали на економским основама. Тако да ту није било ни услова да се у току дугог, двоипосатног (без паузе!) јутарњег пута, новинарима дају потребне информације, сем оних из штурог позивног мејла. Тек је у Кикинди настао хаос: домаћини нису знали ко је новинар, а ко пензионер из економске групе, кренуо је грабеж за идентификације, нигде списка… Када смо се ту некако прибрали, две девојке из ТОК су се заиста потрудиле да нас проведу кроз гужву, и одведу на планирна места, али опет неке веома битне информације нисмо добили.

Била је, додуше, и прилика да се новинарима кратко обрати и неко од домаћина, док смо седели у ресторану за ручак (да, и овде је био ручак, ето, овде ћу критиковати чињеницу да не можеш да људе ангажујеш на 14-15 сати и да им понудиш само један оброк) али нико ништа. Да ни ресторан не прође без гафа, побринула се девојка из ТОК, која нам је најпре у аутобусу поделила неке бонове за ручак (!), а онда их у ресторану покупила; овде је бар музика била локална, војвођанска (с разгласа додуше), али је опет с избором хране пропуштена прилика да кушамо локалне специјалитете. Иако празник бундеве, ми је нисмо пробали ни у каквој форми. Добро, особље је било љубазно и предусретљиво, понекад толико претерујући у томе да сам помислио да их је газда на то натерао. Ипак, мора се признати да су, осим самог догађаја, и неке друге показане лепоте Кикинде оставиле утисак, на мене пре свега Музеј, али и то је могло да се организује много боље, а не да се стекне утисак да смо ту уведени да прекратимо време, па се наместило да смо стигли на пројекцију кратког филма о Кики, мамуту.

Има, наравно, у српском туризму и позитивних примера, као рецимо Нови Бечеј, који је ни из чега постао туристичка дестинација, искористивши реку, срушени самостан и дворац који припада другој општини. Дакле, мање више исте ствари које имају суседне општине, на чијим се туристичким организацијама хвата паучина. Нисам додуше тамо био од промене политичке гарнитуре на челу града, али, ранији одласци су показали да ти људи знају с новинарима. И агенда, и објашњење, и представљање свих капацитета, мало приче, много више акције: за промоцију неке манифестације, рецимо, они су били су стању да за новинаре организују ту манифестацију у малом.

Елем, пошто смо закључили да су одавно прошла времена комунистичког форумског извештавања, па не можете рачунати унапред с тим да ће новинари писати „по диктату“, ево шта су моји савети и сугестије за туристичке посленике, када је однос према медијима и новинарима у питању:

• Не заборавити, у старту, да је у питању ПОСАО за све актере, тако да се на тај начин треба односити, да би се остварио најбољи ефекат уложеног у промоцију; позивање „заслужних“ новинара треба да буде изузетак, а не правило – њих можете позвати посебно, другом приликом.
• Промо путовање се организује за новинаре и само за новинаре. У то убрајам и квалитетне блогере, и то је то. Никакве спојене екскурзије с доконим бабцима и гомилом дечурлије. Такође, не треба водити 50 новинара, већ само оне за које се зна да ће догађај који се промовише представити на најбољи начин, у медијима који имају утицај, то је, дакле, њих 10-15; исто важи и за блогере, чијег се индивидуалног става – макар и дисонантног или нежељеног – не треба плашити. Да се не лажемо, „новинари“ који иду да им д. види пут, или да једу и пију, нису од користи, само праве гужву, а сви добро знамо међу собом ко су ти људи
• Пре путовања, новинарима се доставља тачна агенда, у којој нема „празног хода“. Представља се манифестација, али и други „туристички аргументи“ града и околине. О новинарима стално неко квалификован „брине“, на услузи им је и може да одговори ако не на сва, онда бар на велику већину техничких питања. Та особа мора у сваком тренутку да суверено влада ситуацијом, дакле, то није посао ни за волонтера, ни за почетника, ни за „Перу“ кога до тад нисте знали како и чиме да упослите. Како смете да не знате оно шта је ваш посао? И какав утисак мислите да ће на новинаре оставити ваше незнање?
• Како рекох, на лицу места нема „празног хода“. Новинари нису туристички дошли у ваше место да им дате „слободно време“. Они су ту, врло ограничено, да им на најбољи начин представите туристичке капацитете вашег места/регије, како би онда они, на основу утиска који оставите, то исто могли да професионално у најбољем светлу представе у медијима. Нема импровизације. Истичете квалитете, предности, лепоте, позитивне приче. Главну причу, односно, оно због чега су новинари дошли, са њеним аспектима и детаљима, које можете да дате и написмено, „сажвакано“ (али не оно и онако шта и како може да се нађе обичним гуглањем); избећи ћете, наравно, досадне говоранције и форме. Сигуран сам да ви имате потребу да ваш председник Општине види како и колико радите, али, ваш посао није да испромовишете председника који ће досадним политичким говором да смори и новинаре и себе, него конкретну акцију и друге туристичке потенцијале. Будите занимљиви, али не на силу и не кловнови.
• Обезбедите додатне материјале за све што презентујете новинарима. Тако ћете моћи да им кажете само оно шта је заиста битно, а новинари ће, ако желе нешто више, имати то где да нађу. Уместо гомила папира, један УСБ је сасвим довољан. Поклон кеса, са сувенирима који најбоље одсликавају ваш крај, и ваше акције, ствар је пажње и паметног приступа: не мора ништа скупо, али треба да буде оригинално.
• ОК, мораћете можда да одговорите и на нека наизглед или заиста глупа питања; и новинара има разних. Али одговорите, с дужном пажњом. Можда ће бити и непријатних питања: и на њих ћете морати да одговорите и да решите потенцијални проблем. Како? Позовите, па ћу вас научити. Свакако, спремите листу контаката које ћете дати новинарима, са бројевима телефона и мејл адресама на којима новинари у сваком будућем моменту могу да добију информацију која им је потребна; узмите контакте и од њих. Наравно, позваћете их да вам се јаве кад следећи пут долазе, то је лепа пажња, али ћете се и ви њима јавити када будете послом у Београду (Сајам, промоција, презентација…).
• Послужење новинара је такође ствар куртоазије, али и показивања вас као добрих домаћина. Ако путовање до и од вашег места траје, треба тим људима да већ у превозу обезбедите и неки залогај и неку течност. Воду и сок. Јесу новинари, али су живи људи. Па и код вас у месту: ако су вам новинари ту од ујутру до увече, један оброк није довољан. Водите рачуна, и храна и пиће вас туристички промовишу!
• На крају баладе, неки новинар неће написати баш оно шта сте желели. Па шта? Можда је кретен, можда вас мрзи, али, ако баталимо та школарска оправдања зашто вам је учитељица дала кеца, можда сте само такав утисак оставили, или је он очекивао нешто друго. Пре него што га напљујете, или вам послужи као шлагворт за сва друга обраћања новинарима („Ја не волим новинаре, али…“), покушајте да га разумете, да скапирате зашто мисли то шта мисли, можда ту има и добрих и корисних размишљања, коначно, можете да га придобијете на своју страну…

Ово су само неке напомене „угрубо“ – много што-шта разликује се од случаја до случаја.  Ја стварно имам добру вољу да помогнем локалним туристичким посленицима, саветом или комплет обуком, али, помоћи се може само ономе ко помоћ тражи. А најлакше је не предузимати ништа, у рутини чекати пензију и кукати на недостатак средстава за развој туризма и сиромашну Општину.

Фото: turizamusrbiji.rs, dalekoodposla.com, rs.n1info.com, rtv.rs, ekonomskevesti.com.

Save

Save

Save

Save