ХРОНИКА УБИЈАЊА НОВИНАРСТВА

 

Новинарство у Србији убијано је –  а тако се и његови остаци још руше – системски и систематски. Са умишљајем.

Новинарство се не руши само по себи, и не руши само себе. Иако ће се некад тако учинити. Не руше га ни новинари или медијске куће понаособ, колико год тако изгледало по неким глупостима које се објављују. Новинарство су уништавали и уништавају политичари и „крупни бизнисмени„. Ни једној од те две кључне групације у земљи, с обзиром на њихову структуру и природу, није одговарало, не одговара и никад неће одговарати – јако, здраво новинарство, и контролна улога коју оно има као „пас чувар демократије“. Сходно томе ни храбри, обавештени, образовани, достојанствени и угледни новинари. И док су наручиоци рушења новинарства политичари и „бизнисмени“, извршиоци су професионалне силеџије и никоговићи убачени у струку на исте баналне начине на које је с почетка „деведесетих“ Служба убацивала извршиоце у политичке странке.

Рушење новинарства траје четврт века, и почело је баш у време када је било неопходно да новинарство, потковано струком, али осакаћено одсуством демократије, сазри. Уместо тога, добили смо продуковање великог броја „продемократских“ новинара, спремних да свуда и у сваком моменту ударе по ненародном режиму. Али, њима је недостајало, уопште или у великој мери, стручно, „цеховско“ знање.

На тако „ровито“ стање убрзо се надовезао по друштво апсолутно дестркутивни комплот политичара и „крупних бизнисмена“. Ове две групације, иако се понекад учини да „ратују“, у ствари коегзистирају у својеврсном пакту о ненападању, уз девизу „рука руку мије“, који и траје управо док једни од других имају корист и док не угрожавају обостране интересе. Тако сами себи и једни другима најчешће обезбеђују позиције које умногоме превазилазе њихова знања, способности, образовање и морални ниво. То је основни усуд Србије, у којој се политиком и „крупним бизнисом“ најчешће баве никоговићи, преваранти, сеоске сецикесе, фукара, а све суштински недостојници и неспособњаковићи да сопственим знањем, школском спремом, моралом, квалитетом, умешношћу и радом створе нешто без „помоћи пријатеља“.

Управо због таквог бруталног настојања да се обезбеди политичка моћ и/или новац, политичари и „бизнисмени“ и виде правог непријатеља и опасност у јединој професији која теоријски има и знање, и моћ, и средства, да њихове чинидбе разоткрије, а њих саме пошаље назад у рупчагу из које су измилели.

Отуда је слика Србије у којој доминирају таблоиди (штампани, интернет или телевизијски, свеједно) – намерно искреирана паралелна стварност. Тиме се „убијају две муве“: оснивањем таблоида, најчешће кратког рока трајања и без икакве новинарске вредности, уништавају се и дерогирају медији и поверење народа у њих и новинаре, и, друго, добија „смртоносно оружје“ за међусобне обрачуне или разрачунавање са реткима из „спољног круга“, који политичарима и „бизнисменима“ покушавају да стану на пут. Та борба је најобичније примитивно ваљање у блату, па нормални, угледни медији са достојанством, и новинари са достојанством, у те сврхе не могу да послуже.

Суштински проблем Србије, дакако, много је дубљи од обичне таблоидизације медија. То је само трећи степеник: други је био таблоидизација свих професија (погледајте „јавне расправе“ о раду, стручности, „подмитљивости“ и сл. лекара, професора, судија…), а први је таблоидизација целог друштва, где се питање да ли је нека старлета уопште имала гаће и ако јесте, које боје, поставља као доминантно у односу на услове живота, рада,образовања, културе…

Како рекосмо, таблоиде – штампане, оне на интернету, и таблоидне садржаје на телевизији – финансирају политички и крупноекономски врхови. Паралелно с тим, политичари и „крупни бизнисмени“ су уништили све могућности да се нормални и здрави медији сами финансирају.

Пример први, у штампи: продајне мреже су политичари, кроз законску процедуру, отели медијским кућама уз образложење да не сме да постоји монопол, и директно ставили у руке криминалцима. Ови пак услугу враћају тако што уцењују и кажњавају непослушне медије, директним притисцима преко исплата или ремитенде, или кроз уговоре, транспорт и доставу и расподелу по киосцима.

Пример други, у свим медијима: адвертајзинг („маркетинг“) и под „демократама“ и сада под „напредњацима“ је централизован. Цео озбиљан посао држи једна (преко ноћи и у крајње сумњивим околностима израсла) моћна фирма, перверзно блиска врху власти, док се сви остали адвертајзери боре за остатке, ситниш. Та велика, моћна фирма држи под својом шапом све велике оглашиваче, а њих који желе и могу да плате нема много, и одврће или заврће „славину“ медијима у зависности од заслуга. Притом реални однос уложеног у оглас и повећања профита у Србији не постоји.

Пример трећи: упркос постојању закона, интернет – односно сфера „нових медија“ – делује као неуређени „медијски дивљи запад“. Да се разумемо: у старту би „нове медије“ требало поделити у две групе – информативна гласила и извор информације за гласила. У ову другу групу, свакако, спадају све друштвене мреже, без обзира ко на њима објављује, као и блогови.

Блогови, друштвене мреже, па чак и неки самозвани „информативни сајтови“ – нису новинарство. Прича да је то какав новонастали, модерни облик новинарства је подметање кукавичјег јајета, и управо део срозавања новинарске професије. Чак и када је аутор сајта, блога, поста на друштвеним мрежама… новинар, то није новинарство. Валидност сваке информације тако објављене базирана је искључиво на поверењу у име (лично и професионално) власника сајта или блога, односно писца поста. У новинарском смислу, сви ти блогови, фејсбук или твитер постови – могу бити само извор основне информације, коју би после требало професионално проверити и обрадити и публиковати у складу са правилима струке. То подазумева и доказе, и правило обе стране, и трећи независни извор, и још много што-шта, чега по правилу нема у ономе шта је декларисано као „нови медиј“.

У Србији је постао спорт изградити професију, каријеру, квалификацију, живот – ни на чему. То је посебно пожељна дисциплинама у сферама у које се велика већина становништва још не разуме, и где је лако постати „ауторитет“. Негде у интерегнуму бесмислених звања и професија, ускладили су се интернет „гуруи“, „утицајни“ блогери и „утицајни“ твитераши. Први су измишљени, други су самозвани, а трећи су зајахали на потреби да се нешто тек тако „цвркутне“ и изрази став, без обзира да ли је базиран на ваљаним премисама. На жалост, они су одлична „подлога“, да се каква таблоидна – дакле немедијска, неинформативна, неновинарска – подвала прошири и обичан прималац информације њоме забави.

Према Закону о јавном информисању (какав год да је, важи, па га ваља примењивати!), предвиђено је да се мора знати и бити видљив издавач, седиште и главни и одговорни уредник медија. То важи и за електронску сферу, односно „нове медије“. Колико њих то испоштује? Колико њих има импресум? Министарство културе и информисања требало би да утврди који све медијски сајтови и портали немају нигде јавно наведене податке о власништву (посебно они којима су власници страни бизмизмени) и главном и одговорном уреднику, који нису регистровани код нас, који запошљавају људе на дивље, и у којима нико не одговара за бљузготине које објаве да би прикупили кликове. Зашто се то не ради? Погађајте једном.

У сваком случају, да постоји политичка воља, медијска сфера би била веома лако и ефикасно регулисана. Оснивање и држање таблоида би могло да се активно дестимулише: уз увођење ПДВ на таблоиде по стопи од, рецимо, 50 одсто, нормалне медије ваљало би ослободити пореза. Зашто? Зато што медији, осим информативне, имају још неке функције – на пример, образовну –  и ето основа за такав чин. Веома једноставна могућност за уређивање медијског тржишта је и контрола финансирања. Ако ће неко замерити да идеја има елемената државне „контроле“ – није ли потпуни слом медијског система Србије и изведен под државном контролом? Ово би била само помоћ да се медији врате на пут који је у интересу здраве државе и народа.

Проблем је „само“ у томе што државу представљају странке, којима, како рекосмо, није у интересу да имају јаке, озбиљне медије.