Тај снег, који шкрипи под ногама, и наоко руши перфектан мир некомерцијализоване природе, са нашим и траговима понеке зверке.
Оморике и борови, грана отежалих од снега, ипак достојанствено усмерени ка небу, изазивају страхопоштовање.
Тек нешто даље, а опет довољно далеко да радосна цика не помути тонове тишине, деца се санкају и уче прве кораке на скијама. Безбрижно, јер у тој дивљини има таман толико питомине.
Седимо, са по чашом куваног вина у руци, док се кроз прозор види како пада снег, и слаже нови слој на и овако беле планинске обронке. Ватра у камину, пуцкета дрво, топлоте таман толико да нас добро угреје непосредно крај камина, а онда полако нестаје како се разлива ка угловима собе, и помаже да се на прозорима ухвати сумаглица.
Ове две сцене су ми – после детињства, када је једина замислива сцена била санкање док се мокра одећа не укрути, и док се нос и прсти не следе – (п)остале синоним за планину, и уживање на њој.
Да, лепа је свака планина и лети, и волим да излечим београдским смогом отрована плућа и београдским стресом загађени мозак форсираним освајањем зелених врхова; па ипак, од детињства ми је планина синоним за зиму и снег. Ону праву зиму, од које стабла „цврче“ и пуцају, и онај прави снег, за који се помало мазохистички надаш да ће толико нападати да ћеш на планини морати да останеш много дуже него што си планирао. Кад можеш без наметнутих стега и да се санкаш, и да правиш Снешка, и да се грудваш, и да правиш анђела у снегу…
У реду, нека то буде и локалпатриотизам, нека неко каже и да је неосновано (јер свакако има и лепших, и боље уређених планина), али ја ове наше планине волим, као „најлепше на свету“. И у дилеми отићи на Златибор или Тару, на пример, или у Аустрију, Швајцарску, Бугарску… увек ћу изабрати домаћи терен. Можда има нечега у оној вези људи и природе, где свако налази свог „парњака“…
Можда ту своју везаност за планину не треба ни да објашњавам другачије, до чињеницом да су од најранијег детињства родитељи сестру и мене водили на зимски одмор на наше најлепше планине, не само да би „побегли из града“ и видели озбиљан снег, већ и зато што је то здраво. Некако нам је тада и направљена „подела“ – лети на море, зими на планину.
Не умем тако рационално да објасним свој однос према снегу. Јесам зимско дете, али снег у Београду ми, од кад сам стасао за факултет, потом и за посао, представља само сметњу: отежан превоз, губљење драгоценог времена, мокра обућа и одећа… Једини изузетак су зимски празници – Божић и Нова година – којима је из моје перспективе снег обавезан „декор“. Снег на планини је, опет, сушта супротност ономе у граду, и имам утисак да све оно што сада не могу да радим на снегу у граду – због „озбиљности“ коју су наметнуле године и друштвени положај – могу да радим на снегу у планини и да се на тај начин бар подсетим детињства.
Хтео сам и да свом детету пренесем ту љубав према планини. Најпре, да јој планину приуштим, а онда и да је она доживљава на исти начин као лети море: као изазов и награду, као извор уживања, као насушну потребу. За мене је то део родитељских обавеза, и знао сам да сам у том преношењу љубави успео – када смо први пут нас двоје направили анђела у снегу и када смо у исто време, без „договора“, подигли лица ка небу и устима грабили пахуље снега…